Fric je naglo otvorio oči. Uvek je bio – odmah budan, nije mu bilo potrebno nikakvo istezanje i izležavanje. Uspravio se u sedeći položaj i pogledao pored sebe. Njena kosa je bila rasuta po celom licu, ali je on ipak nazirao te prelepe crte osmeha na ivicama pravih i sočnih usana.
Samo je dodirnuo, a onda naglo ustao i došao do prozora. Raširio je zavesu, a sunčeva svetlost je iste sekunde ispunila prostor do šokantnih razmera. On je čak malo ustuknuo, a onda se nasmejao. Dan je bio prelep.
-Hej… – bunovno je dobacila. – … Ti si ustao? – prevrtala se preko jastuka dok ga je pitala.
-Jesam. – odgovorio je i obukao majicu. – Upravo sada. Hoćeš li i ti?
-Aha… Ustaću, pa ćemo da popijemo kafu… – odgovarala je zabijene glave u jastuk. – … pa ćemo ceo dan da se izležavamo… – podigla je glavu. – … Je li može?
-Paaaa može… – Fric je odgovorio i seo pored nje. Zagrlio je. – … Naravno da može… Ne znam koliko je sati?
-Ne znam ni ja. – odgovorila je ona. – Oko podne verovatno…
-Nije ni važno… – rekao je.
Poljubili su se, ustali, popili kafu, doručkovali (ili već neki obrok, možda i ručak), vodili ljubav, a onda nastavili da se izležavaju po krevetu koji se već sav zgužvao od silnog izležavanja i prevrtanja.
-Ej… – odjednom je rekla. – … Da pogledamo vesti. Od kada je zavladao covid, počela sam da pratim vesti znaš? – dohvatila je daljinski i uključila TV.
-Mudro, mudro… – odgovorio je polunezainteresovano.
„-… Situacija sa virusom corona se pogoršava iz dana u dan. Vlada očekuje da se nakon „Lockdown“-a koji počinje danas u 17 časova i trajaće najmanje do kraja vikenda, situacija stabilizuje…
-Mooooolimmm?! – viknuo je Fric, iskolačenih očiju. – Šta bre danas od 17 časova? – upitao je voditeljku vesti. – Kako bre u 17, Laura! Koliko ima sati? – usplahireno je upitao.
-Pa ne znam… – i ona se pogubila. – …čekaj da pogledam… – dohvatila je mobilni telefon. – … Sada je tačno… 16:11…
Ustao je i lupio se rukama po glavi:
-Kako bre u 17? Pa ja ne mogu da stignem… – pogledao je u Lauru. – … nigde… – počeo je naglo da oblači pantalone, pa gaće preko pantalona, cvileo je i spetljao se potpuno. – … jao, jao, jao… – kukao je.
-Pa dobro. Ostani kod mene… – rekla mu je, pomalo iznenađena njegovim naglim stresom. – … Do kuće ti treba bar 2 sata, ne vredi ni da krećeš…
-Možda stignem, možda ako požurim… – govorio je nepovezano i dalje se boreći sa gardarobom. – … Ako budem vozio jedno…250 km na sat… jao, jao, a šta ako me uhvate? – zastao je na momenat. – Pa ja sam TV lice, moja karijera je…
-Ti si kuvar! – prekinula ga je gubeći strpljenje.
-Da… ali TV kuvar… ja sam skoro pa “celebrity”… – odustao je od oblačenja.
Izgubivši svaku volju, dovukao se do kreveta i seo na ivicu. Na jednoj nozi su mu se vukle pantalone, na drugoj gaće… Laurine gaće, frizura mu je bila poput Ajnštajnove, a bela majica obučena naopačke. Izgledao je kao vojnik nakon poraza.
-Jao Laura… – spustio je glavu. – … propali smo… skroz na skroz smo propali… zašto nismo gledali vesti? Zašto nismo pratili…
-Dobro čemu tolika drama! – malo je povisila ton. – Ostaćeš kod mene prko vikenda i gotovo. Imamo sve što nam treba, od kada je počela ova epidemija, ne prepuštam ništa slučaju. Izležavaćemo se, gledati filmove, volećemo se… – prišla mu je i zagrlila ga. – … možeš nešto i da nam skuvaš TV kuvaru… – osmehnula se i poljubila ga.
On je i dalje sedeo skrušen i razočaran. Samo je prstima stiskao oči. Onda je naglo ustao.
-Ma šta bre da skuvam? Muka mi je više od kuvanja. – odbrusio je. – Ovo može da potraje i više nego što mislimo… rekla je najmanje do kraja vikenda… – okrenuo se prema njoj. – … ostaćemo sami ovde… – tugaljivo, a uznemireno je rekao, kao da su u konc-logoru.
Gledala je u njega zbunjeno.
-Pa i sinoć smo bili sami, i ko zna koliko puta već. U čemu je sada problem?
-Ali mogli smo da odemo? Mogli smo da odemo? – mrmljao je spuštene glave hodajući u krug. Sada su još samo njene gaćice visile sa njegovog stopala.
-A tebi je važno da možeš da odeš? – uozbiljila se potpuno.
-Nemoj mi sad to? Pusti me sad sa “kuda ova veza ide?” i “da li ti mene uopšte voliš?” i sličnim večnim temama. Imamo problem. – na sekundu je delovao pribrano. – Moramo da vidimo šta da radimo…
Ona je bila i uvređena i zbunjena i ljuta i razočarana. Ali nije ništa rekla. Samo je pratila njegove sulude kretnje po mikro prostoru. Fric je čučnuo, stavio ruke preko lica.
-Jao šta sad da radimo? – opet je počelo kukanje. – Pa najebali smo skroz na skroz! Jao mati mila…
Više nije mogla da ga gleda i sluša. Ustala je i otišla u kupatilo. Umivala se veoma dugo, često gledajući svoj odraz u ogledalu i govoreći:
-Što tebi ovo treba u životu? Što?… – nije dobila odgovor.
Obukla je trenerku, zavezala kosu i otišla u kuhinju. Sve to vreme čula je njegovo pijukanje. Nije više obraćala pažnju. Odjednom je prestao da cvili. Ustao je, otišao do prozora. Gledao je 2 sekunde kroz njega, a onda viknuo:
-Ajao! A vidi dana jebem ti Sunce! Vidi lepote napolju, a mi ovde vezani… – okrenuo se prema Lauri. – … Umiremo!… Bukvalno!!! Jebem ti i covid i koronu i državu i …i… i…
-Jao, smiri se molim te! – prekinula ga je. – Glava mi puca. Opusti se, sedi… U čemu je problem? Imaš neke obaveze?
-Imam, imam… – odgovorio je odmah. – …imam milion…
-Šta moraš da uradiš? Mislim, počinje vikend…
-Paaaa… – zastao je. – … svašta, svašta… kakvo je to pitanje? Uvek ima nekih obaveza… Ne mogu sad baš da se setim… ali… ima… – skroz se spetljao, a onda se naglo okrenuo na drugu stranu i odmahnuo sa obe ruke. – … Ma šta ja tebi objašnjavam? Nemaš ti pojma. – odjurio je u kupatilo i zalupio vratima.
Laura je uzdahnula. Najviše od svega, bila je zbunjena.
Celu noć, Fric je zapomagao, šetao se po sobi, pozivao ljude telefonom, a onda odmah prekidao vezu, valjao se po patosu, krevetu, zapomagao “Umrećemo, sve će nas pobiti…”, psovao i pretio “Nabijem ja na kurac i tebe i tvoje mere… Jesi li me čuo? I sve tvoje ministre, sve vas nabijem na debeli kurac!” i slično. Povremeno bi se izmorio i zadremao na pola sata, a onda bi se trgao i sve ispočetka. Laura je gledala TV, spavala, kuvala kafe i uopšte ga ignorisala koliko god je to bilo moguće. Sve se nastavilo i sutradan, do predveče. Najednom je nastala, toliko željena tišina, a da Fric nije spavao. Krajičkom oka je videla da se mota po kuhinji. Nakon 15ak minuta…
-Laura! Ljubavi, dođi ovamo. – potpuno normalno ju je pozvao, što je u tom momentu bilo krajnje neočekivano.
-Zašto? Šta je bilo? – upitala je.
-Dođi… spremio sam nam jednu predivnu poslasticu… – mahao joj je rukom da dođe uz osmeh. – … da se malo zasladimo.
Otišla je u kuhinju. Na stolu su bila dva svečana tanjira i u svakom po jedna oljuštena banana, prekrivena brdom šlaga iz spreja, koji je već počeo da se topi i razlaže, stvarajući belu, vodenastu masu.
-Voila! – rekao je, pomerajući joj stolicu da sedne.
-To je poslastica koju si nam spremio? – upitala je lagano se spuštajući na stolicu.
-Naravno. – seo je i on na drugu stolicu. – Divno je zar ne? Nakrkao sam dosta šlaga, da bude bogato.
Gledala ga je nasmejano i zbunjeno dok je on sa viljuškom gurao komad banane i šlaga u svoja usta.
-Da budem iskrena… – i dalje je držala ruke ispod stola. – … kada si rekao poslastica, očekivala sam neki fini kolač, ili mus, ili sladoled… Tako nešto. Ipak si ti kuvar.
-Ma kakav kuvar bre… – odgovarao je on, proždirući bananu. – … ja sam TV kuvar…
-Ali ipak kuvar… – bila je uporna. – … u tvojim emisijama, ti spremaš…
-Ma ne spremam ja ništa. – prekinuo ju je. – Sve to oni tamo spreme, ja samo odglumim da kuvam. Razumeš? Nemam ja pojma ni u šta idu brokuli, ni gde da gurnem bosiljak, ni da li se meša slanina i lubenica… To sve oni tamo pripreme i skuvaju, ovi pravi kuvari… ja malo glumim, onda uzmem to njihovo i eto ti… Sve lepo i ukusno, svi zadovoljni…
Izbečila je oči, a malo je i zinula. Teško joj je bilo da svari dobijene informacije.
-Hoćeš da kažeš da ti uopšte i ne znaš da kuvaš? – najzad je prozborila.
-Pa nije baš da ništa ne znam… – obrisao je rukom šlag sa usta. – … ali recimo da je moj najveći domet – banana sa šlagom.
Uzdahnula je veoma duboko. On je mljackao, a taj zvuk joj je razarao mozak više nego sva njegova prethodna kuknjava. Bacila je viljušku na tanjir sa bananom i vidno besna izletela iz kuhinje.
-Ljubavi… ej ljubavi… – dozivao je. – … je l’nećeš bananu a? Da pojedem ja, ako ti nećeš! Meni je baš ekstra…
Nikakav glas nije dopirao od nje. Privukao je tanjir i navalio na bananu. Progutao je u dva poteza, a onda brzo ustao i dohvatio mobilni telefon.
-Eee ljubavi… Evo da vidiš… – govorio joj je dok je petljao po telefonu. – … Imam snimke emisija kada sam ja sam pokušao nešto da kuvam. To su emisije koje nikada nisu prikazane u takvom izdanju, naravno.
-Ne zanima me. – odbrusila je i počela besno da pritiska dugmiće na daljinskom.
-E a super je…
-Rekla sam da me ne zanima! – povisila je ton.
-Dobro, dobro… – rekao je pomirljivo. – … evo poslaću ti na tvoj telefon… Da se zabaviš malo… – nije gledao u nju, već u telefonske foldere.
Nije osetio ni jednu njenu emociju, od kada je ovo sranje od “Lockdown”-a počelo. Nakon 10ak sekundi sa njenog telefona, čulo se “ding”.
-Evo… stigli su ti… – rekao je slavodobitno. A onda joj je prišao. – … Ali pogledaj samo malo… – gurao joj je telefon ispred nosa. – … Vidi, hahahah…
Izbegavala je da pogleda. Žmurila je i pomerala glavu, ali je zato čula sve.
-“Hej, kakav je ovo dim… auuu pa ovo se ugljenisalo…”
-“Zašto je ringla na kojoj kuvaš hladna… Vidiš da ti je lonac na drugoj ringli…”
-“Ovo nisu brokuli, nego karfiol, a ono je vanil šećer, a ne šećer u prahu”…
I sve tako. On se cerekao, i pokušavao da je zainteresuje, ali ona nije obraćala pažnju… Sem na ono što je čula.
-Luda kuća… hahahaha… – odmakao se od nje gledajući u telefon.
Laura je ustala sa stolice i legla u krevet. Znala je da neće zaspati. Previše je besna, izmrcvarena, razočarana.
-Ni jednom nismo vodili ljubav od kada smo zaključani. – prekinula je tišinu.
-Ha? – debilno je upitao Fric.
-Čuo si me! – naglasila je.
-Heh… Ti sad misliš na sex… U ovakvoj situaciji ti…
-U ovakvoj situaciji ljudi koji se vole imaju sex! – naglo je skočila i okrenula se prema njemu klečeći na krevetu. Sevala je očima. Bila je opasna.
-U situaciji kada smo blizu smrti to nije… – pokušao je opet da vrda.
-Jebala te situacija! – opet ga je prekinula. – Ti! Ti si situacija! Ti sve to stvaraš… Ti.. ti… – zamucala je od besa. – … Ma ti si jedan običan prevarant i bitanga! Ti čak glumiš da kuvaš! Pa ni to nisi mogao kao čovek, večito neka muljaža… A pored svega si pička kakvu u životu nisam videla!
Fric je bio zgranut, zamrznut, šokiran…
-Ali ljubavi… ja…
-Nemoj ti meni ljubavi… – uhvatila se jednom rukom za čelo. – … Ma znaš šta? M’rš napolje!
Ispružila je ruku i kažiprst prema vratima od stana.
-Ali ljubavi kako napolje? Pa “lockdown” je… pa kako da…
-Marš napolje!!!
-Smiri se, molim te…
-Ma goni se bre budalo jedna… – skočila je sa kreveta, uzela njegove stvari i bacila ih kroz prozor. On je gledao zaprepašten. Izgledao je kao karikatura u roze bademantilu, gaćama i dve različite papuče.
-Laura…
-Marš napolje ili ću vrištati! – zapretila je.
-Ali… – krenu je prema njoj.
Istoga trenutka ona je pustila zaglušujiči krik:
-AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA…
Fric je potpuno sluđen izleteo kroz vrata i stropoštao se niz stepenice. Laura je dotrčala do vrata, zaključala ih sa 300 ključeva i uzdahnula. Zatim je dohvatila telefon i u imeniku našla “Tanja-press”. Nazvala je.
-Hej, ćao Tanja. Ja sam… Uvek si tražila da ti obezbedim neku ekskluzivu. E pa evo ti je. Šalji ekipu momentalno ispred moje zgrade, a ja ti sada prosleđujem video snimke.
Prekinula je vezu, a onda, našla snimke Fricovih emisija i polslala ih Tanji. Nasmejala se i prišla prozoru. Fric se šunjao između žbunja, tražeći svoju gardarobu. Bio je veoma upadljiv i smešan u pink bademantilu ispod koga su mu se promaljale razdrljane gaće. Laura nije mogla da suzdrži smeh. Odjednom.
-Eno ga! Tamo je, snimaj, brzo… – čuli su se glasovi.
Novinarska ekipa je već bila tu, a kamere su bile uključene. Fric se uspaničio, bacio je pantalone, onda ih opet uzeo, krenuo prema novinarima, pa desno od njih. A onda je naišla policija.
-Stoj! Stoj bre pederčino! – u sledećem momentu Fric je uguran u policijski auto.
-A ti si bre onaj kuvar? – upitao je policajac. – Bolje da si kuvao nego što se šećkaš u suknjici u vreme policijskog časa… hahahahaha…
Fric je spustio glavu i raširio noge. Laura mu je mahala sa prozora uz široki osmeh.
——————————————–
-Hej! – viknuo je čuvar. – Policijski čas je završen. Možeš da se kupiš kući.
Fric je polako ustao sa metalnog kreveta u minijaturnoj ćeliji. Izašao je ispred i počeo da se vuče kao poslednja ruina od čoveka.
-Pa bolje da puštate ove emisije… hahahaha… – dobacio mu je stražar. – …Mnogo su zanilmjivije nego ona glupa sranja- 2 kašikice vegete, jedan limun i druge pizdarije… hahahahahaha… a vidi ovo… hahahahaahah… vidi hapšenje, vidi ga u roze suknjici sa plavom i crvenom papučom… ahahahahahahaha… ulepšao si mi dan kretenu hahahahahaha…..
Sva 3 stražara su se keslala kao debili gledjući u TV. Bacio je pogled i video snimke na ekranu. “Šta je ovo zagorelo? Ovo nije šećer u prahu…” njegovo lice se promaljalo i nestajalo.
Zaledio se.
-Pa nije valjda poslala… O bože, ne… – strovalio se na pod i uhvatio za glavu, malo je cvileo, a onda počeo. – Propali smo! Gotovo je… Umrećemo svi! Svi… Jebem ti državu i…
Ku (30.08.2021.)
Kratke, zamalo ozbiljne priče 