Joakim je mrtav, živeo Husein

Bilo je podne. Ušao sam u nisku zgradu sa 6 stanova i popeo se na prvi sprat. Prva vrata sa leve strane u uskom i dugačkom hodniku, izvadio sam ključ, otključao bravu i polako ušao unutra. Bilo je mračnije nego u hodniku i veoma tiho… a onda je tišinu prekinulo melodično mumlanje…

Podigao sam roletnu i video dedu kako kleči na nekoj šarenoj prostirci i klanja, rukama i telom. Nije prekinuo, samo je napravio jednu skoro neprimetnu pauzu.

-Zdravo deda. – rekao sam i seo u fotelju iza njega.

Nije odgovorio. Mumlao je i dalje i gledao prema plafonu ispruženih dlanova.

Moj deda Joakim je napunio 95 godina, zdrav je kao dren i opsesivno uredan. Na zidu sa desne strane visio je potret Jasera Arafata, a na zidu ispred mene karta Bliskog i Srednjeg Istoka. Nekada je dobar deo stana ispunjavalo cveće raznih oblika i boja, jer deda je bio cvećar ceo svoj život… ili bar njegov veći deo… Sada više nema ni jednoga cveta „jer samo skuplja nepotrebnu prašinu“.

Najzad… deda se još jednom dugo naklonio, a onda lagano ustao. Kada se skroz ispravio rekao je:

-Selam alejkum. – a onda je pokupio prostirku.

-Zdravo deda… – odgovorio sam istim rečima kao i malopre.

-Odgovara se sa… – zaustio je, ne pogledavši me, baveći se svojom prostirkom i dalje.

-Ja odgovaram kako ja želim. – prekinuo sam ga. – Ja nisam musliman.

Deda je ostavio svoju prostirku i krenuo prema kuhinji.

-Dobro… naravno… – rekao je tiho i pomirljivo.

-A nisi ni ti. – dodao sam… isto tako tiho.

Zastao je. I dalje nije pogledao u mene. Stavio je ruku na belu kapicu na glavi… Malo se ugrizao za usnu, a onda je odgovorio:

-Nije lepo što me prekidaš za vreme molitve. Dao sam ti ključ, ali već si trebao da naučiš kada je vreme molitve i da bar u to vreme…

-Deda ti nisi musliman! – podigao sam ton. – A moliti se možeš kad god želiš.

Nasmejao se i dalje gledajući u pod. Onda je lagano ušao u kuhinju i počeo da otvara elemente:

-Hoćeš li čaj? – upitao me. – Ili kafu, ili neki sok… ili..

-Kafa je u redu.

-Odlično, imam već skuvane.

-Bravo Joakime, uvek si spreman! – odgovorio sam, ustao i stao ispred slike Jasera Arafata. Bio je tužan, veoma star i zabrinut.Nosio je breme celog sveta… Pokušao sam da mu se nasmejem.

-Želim da te obavestim da moje ime više nije Joakim.

Iznenada sam se okrenuo. Na vratima, sa tacnom sa šoljicama u  rukama stajao je deda.

-Sada se zovem Husein. – nastavio je smireno i otišao prema stoliću.

Gledao sam ga, neznajući da li se smeškam ili grickam. Gurao sam usne unutar usta.

-Znači sada si Husein… – konstatovao sam tiho i opet se okrenuo prema Arafatovom  portretu. – … A zašto nisi Jaser? – upitao sam ga glasno.

Spustio je šoljice na sto, ispravio se i isprepletao prste.

-Razlog zašto sam uzeo ime Husein…

-Zbog Sadama! – prekinuo sam ga.

-Molim… – zbunio se. – …zbog Sadama?

-On je Husein zar ne? – upitao sam ga ne skidajući pogled sa portreta. – Sadam Husein.

Deda se malo nasmešio.

-Haha… Sadam Husein. Ali ne. Pravi razlog zbog čega ili koga sam uzeo ovo ime je…

-Ne zanima me. – brutalno sam ga prekinuo. U dva  koraka sam mu prišao. Stao sam tik do njega, a pošto sam bio viši za glavu, gledao sam ga, u svakom smislu, sa visine. – Zašto si postao musliman? – normalnim tonom, ali besno i kroz zube sam ga upitao. – Imaš 300 godina i sada si našao da menjaš veru. Šta glumiš ti… – napravio sam kratku pauzu. – … koji ti je bre kurac?! – viknuo sam. – Joakime!!!!

Nije se pomerao. Glava mu je bila spuštena, gledao je u svoje zapletene prste.

-Nisam ja juče rešio da pređem u islam. Godinama se to u meni borilo… Čak mislim da sam oduvek bio musliman, samo toga do nedavno nisam bio ni svestan… Znaš, naša sveta knjiga Kuran, kaže…

-Ma zabole me šta kaže Kuran! – opet sam viknuo. Gledao sam ga sa sve većim besom i nerazumevanjem. – Pravo da ti kažem, zabole me i šta kaže Biblija, i Talmud ili sveta knjiga uzbekistanskih jazavaca. Ja ne verujem u takve promene! Razumeš li me? – iako je to bilo skoro nemoguće čini mi se da sam mu se sve više približavao. – I čemu! 90 godina si hrišćanin i to, budimo realni, ne baš posvećeni, ali sada si odjednom najveći musliman na svetu! Ako si odjednom osetio toliku potrebu za Bogom, što mu se nisi posvetio unutar sopstvene religije, nego…

-Samo jedan je Bog. – prekinuo je sada on mene i tek tada podigao glavu. – Alahu akbar!

Stajali smo jedan naspram drugog i odmeravali se kao najveći neprijatelji.

-I zamolio sam te da me zoveš Husein. – podigao je ruku i ispravio kažiprst. – Joakim je mrtav!

Okrenuo sam glavu, stavio ruku na čelo i seo na fotelju.

-Ti si bio u koincentracionom logoru! – rekao sam tada.

-Ne želim o tome da pričam. – okrenuo se i on, odmahnuo rukom i seo na drugu fotelju naspram mene.

-Kako neko ko je preživeo pakao nacističkog logora odluči da postane musliman? To mene zanima. – mirno sam mu govorio. – I to 70 godina kasnije! Ha!… Da si prešao u judeizam, to bih možda i razumeo. Jer te strahote si preživeo sa Jevrejima. – onda sam oštro konstatovao. – Ali ti si se odlučio za njihove najveće neprijatelje!

-Muslimani nisu ničiji neprijatelji! – odmah je odbrusio.

-Jesu, jesu… – sve tiše sam govorio. – …Jevreji su njihovi najveći…

-Nemaš pojma i ne razumeš situaciju. Da je u Palestini moguće…

-Huseine!! – podigao sam ton. – Ne želim geopolitičke analize.

Zastao je, uzeo šoljicu sa kafom, malo srknuo i nastavio da je drži u ruci.

-Razumem. Politika nikome ništa dobro nije donela. Ali odgovoriću na tvoje pitanje. Ko je najviše uticao na moju odluku. – naslonio se na fotelju.

-A jesu li svi muslimani tako uredni i čisti kao ti ili si to naučio od nacista? – iznenada sam ga upitao.

Malo se namrštio, opet srknuo kafu.

-Muslimani žive jednostavnim životom… sa malo materijalnih stvari… a u takvim okolnostima je lako biti čist i uredan…

-Aha… – potvrdio sam nehajno. – …pa da… ako ništa nemaš, ništa i ne može da bude prljavo. – dodao sam ironočno. – …neumesno je poređenje, ali kažu da su i nacisti bili fanatično uredni i precizni…

-Elem… – on je nastavio svoju priču. – … kada sam čitao o velikom islamskom teologu i filozofu Al Gazali-ju, shvatio sam da samo islam pruža potpuno prožimanje vere, života, strepnje i nadanja. – pričao je sve sporije i naglašavao pojedine reči, da bi dao na važnosti svom predavanju. – Pokazaću to na primeru upravo pomenutog Al Gazali-ja. Ako jedan izvanredan čovek po svakome osnovu… obrazovanju, inteligenciji, elokvenciji, stavu, principu… na vrhuncu svoje karijere, u momentu kada mu se nude najprestižnija mesta u tada poznatom svetu, on sve odbacuje, ponižava se do kostiju, sve napušta i odlazi u jednu malu i neuglednu džamiju u Damasku! Da bi to mogao da…

-Huseine! – skoro sam viknuo. – Ne zanima me Al Gazali, niti abu Jusuf, niti Tutankamon! – nagnuo sam se prema njemu. – Interesuješ me ti. Oni su rođeni kao muslimani, nisu 90 godina žderali slaninu i svinjske kobasice…

Jedva primetno se nasmešio, srknuo kafu do kraja, spustio šoljicu na sto.

-Vidiš… opet bih odgovorio primerom Al Gazalija…

Skočio sam i krenuo prema vratima.

-Izvini Joakime, ali žurim…

-Ali ček… pa nisi ni kafu… – gledao me je kako otvaram vrata.

-Sutra Joakime, sutra… nemam sada vremena. – zalupio sam vratima i otišao.

-Husein… – promrmljao je deda. – … zovem se Husein…

 

***

 

Sutradan sam ustao prilično rano. Odmah sam uključio laptop i pogledao svoju e-mail poštu. Inbox, aha stiglo je – “Uprava memorijalnog centra koncentracionog logora Dahau”. Otvorio sam e-mail.

“Poštovani gospodine Pavlov, u vezi sa pitanjima koja ste nam postavili o gospodinu Joakimu…”

Čitao sam odgovor, a moje lice se smrzlo. Usta su mi ostala otvorena, a oči skoro ispale na sam ekran.

Skočio sam i neverovatnim trkom za samo 20 minuta stigao do dedinog stana. Stao sam na dve sekunde da uzmem vazduh, a onda otključao vrata i uleteo u stan. Deda je upravo sklanjao onu istu prostirku za molitvu, okrenuo se i nasmešio.

-Oh, ti si Davide…otkud ovako rano…

Mislim da mi je lice i dalje bilo zaleđeno, usta otvorena, a oči razrogačene. Pružio sam ruku prema njemu i uperio prst.

-Ti… ti… – nikako nisam uspeo da izgovorim. – … ti…

-Da? – nagnuo se prema meni. – Reci Davide, o čemu se radi.

Spustio sam ruku, zatim i glavu. Stavio sam ruke na kolena i skoro zaplakao.

-Ti nisi bio zarobljenik… – napravio sam malu pauzu i pridigao se. – …Ti si bio stražar Joakime! – sada se on zaledio. – Ubica, bio si prokleti ubica…

Toga trenutka se cela soba nekako prevrnula, kao u matriksu, ali nas dvojica se nismo pomerili.

-Sačekaj… – počeo je da bunca. – … nije to tako jednostavno… – seo je na fotelju i stavio ruku na čelo. – … Okolnosti su bile…

-Ne! Nije bilo jednostavno. – vrlo glasno sam rekao i izvadio telefon. – Daleko je to od jednostavnog Huseine! – pritisnuo sam nekoliko puta prstom po ekranu i pojavio se dokument. Gurnuo sam mu pred lice…

Počeo je da se mršti i čkilji.

-Ne vidim… moje naočare…

-Nisi ti nikakav Husein! – viknuo sam. – Do đavola nisi ti ni nikakav Joakim Pavlov… – smanjio sam ton.

On je podigao glavu i fiksirao me pogledom. Video sam suzu koja neće poteći ni po koju cenu.

-Gospodine Joakime Šaron… – uneo sam mu se u lice, a onda sasvim tiho prozborio. – …ti… ti… ti si Jevrej. – spustio sam glavu u njegovo krilo. – … I svi mi smo Jevreji… – bio sam sve tiši. – … a ti… ti si bio Jevrej koji je ubijao Jevreje…

-Davide bila su teška vremena… moraš da razumeš… – dedin glas je bio u potpunom beznađu. – … moja porodica… tvoj otac, sestra… – stavio je ruku na srce i stisnuo lice.

Skočio sam.

-A sada… sada si Musliman… – besno sam siktao.

Tada sam ugledao neku kartu na stolu. Prišao sam, podigao je pogledao.

-Avionska karta… – ispala mi je iz ruke. – … za Tel Aviv…

I dalje je stezao lice i držao se za srce.

-Da… sutra… putujem… – jedva je izgovorio.

Otišao sam u kuhinju kao duh. Iz mene je sve iscurelo. Bio sam bolno i brutalno prazan. Seo sam za kuhinjski sto i ispružio noge… Čuo sam ga kako poslednjim atomima snage skoro u slogovima uzvikuje.

-Moje vre… vreme… je prošlo… ali…ALI!!! – grozno je viknuo. – … Neću otići sam! Za slobodnu Palestinu… Alahu akbar… Alahu ak…

Momentalno je nastala grobna tišina. Čak je i saobraćaj ispred zgrade zastao. Znao sam… Otišao je…

Zapalio sam cigaru, povukao nekoliko dimova i ustao. Ušao sam u dnevnu sobu. Nisam ga ni pogledao. Polako sam prišao komodi sa savršeno složenim figurama, vazama i ostalim tricama. Jednim brzim i snažnim zamahom srušio sam sve. Onda sam ih još i izgazio i izleteo iz stana.

Stao sam ispred zgrade, duboko udahnuo i rekao:

-U ime oca, sina i svetog Alah akbara…

Počela je kiša…

 

Ku (05.12.2019.)Tarawih prayer before Ramadan in Rotterdam

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s