Najtiši moždani udar u istoriji

Tomi je zastao ispred prozora svoga doma. Gledao je kroz staklo i video debelu ženu i sveću koja dogoreva.
Ćutao je zaleđenog izraza na licu, izmoren i mrzovoljan… Gledao u prizor još nekoliko trenutaka, onda ispustio jedno tiho, ali očajničko:
-Pih…
Zatim je ušao u kuću. Počeo je da se izuva, ali je odustao i krenuo da gura svoj svakim danom sve veći stomak, svoju masnu i mokru kosu, izgužvanu košulju, okembešenu kravatu i crvene obraze kroz hodnik, sve do dnevne sobe. Ušao je i bez reči prošao pored svoje žene koja je sedela ispred TV-a i gledala omiljenu meksičku sapunicu. Nije se pomerala, pogleda fiksiranog za ekran. Došao je do kuhinje i spustio svoju akt-tašnu na pod. Iz frižidera je izvadio zamagljenu flašu viskija, dohvatio i jednu poveću čašu i seo za šank koji je bio okrenut ka prozoru. Sipao je viski, pogledao kroz prozor mesto na kome je malopre stajao, i opet izgovorio:
-Pih… – i sasuo sav sadržaj čaše u svoje grlo.
Sipao je još jedan. Nije ga odmah ispio nego je jezikom dodirivao omijeni ukus na nepcima.
-Gde si bio? – kreštavi glas supruge je u stotinki slomio tišinu.
Nije je pogledao.
-Na putu… – odgovorio je, a onda dodao. – …Džek Keruak.
-Na kakvom putu?
-Put za Los Anđeles… Džon Fante.
-Aha… – napravila je pauzu. – …a ko je bio sa tobom?
-Poniženi i uvređeni… Fjodor Dostojevski. – kao iz topa je odgovorio.
-Lepo, lepo… a o čemu ste diskutovali? – nije okretala glavu dok je izgovarala pitanja, istovremeno je pratila događaje na malom ekranu.
-O miševima… – uzdahnuo je on i tiho dodao. – … i ljudima… Džon Stajnbek.
-Naravno…o miševima… A kakvo je vreme napolju?
Nagnuo je viski, iskapio i blago lupio čašom o šank.
-Zima… zima našeg zadovoljstva… opet Džon Staj…
-Kakva bre zima? – prekinula ga je. – Usred smo leta. Da li si ti normalan?
Zurio je u čašu.
-Ili-ili… Seren Kjerkegor…
-Prekini više sa tim! – najzad se okrenula prema njemu. – Zašto izgovaraš ta imena svaki put?
-To su pisci i njihova…
-Znam da su jebeni pisci i njihova dela! – viknula je. – Misliš da sam neka glupača?!
-Neee… – sada se i on okrenuo prema njoj. – …Znaš da sam ja oduvek želeo…
-Da budeš pisac! Znam. – I dalje je govorila podignutim i čak pomalo besnim glasom. – Ali šteta. Postao si samo lokalni političar… pri tome korumpiran… najniži oblik postojanja…
-Nemoj da si tako pakosna. Samo pokušavam da razgovor učinim interesantnijim.
Na ekranu TV-a je zasvirala odjavna špica. Ona je ustala, i zakopčavajući svoju haljinu hladnim glasom rekla:
-Ostavljam te.
Pogledao je u nju bez reči. Posmatrao je njeno rutinsko pripremanje za izlazak, a onda video dva velika crvena kofera pored komode. Onda je opet pogledao u nju. Zastala je. Bila je debela. Neuredne i masne kose. Okruglog lica kao lopta i jarko crvene boje. Nije imala još nijednu boru, ali… bila je ružna… Kratke noge, spuštene sise, uvučeno dupe i ravni kukovi… o da… oduvek je bila ružna…
-Dosta mi je. – rekla je. – Dosta mi je svega. Da te gledam tako masnog i depresivnog. Da se pravim da ništa ne vidim… da nemam sex… – napravila je kraću pauzu. – Dosta mi je da trpim da lažeš druge… Dosta mi je da lažeš mene…
-Tebe nisam lagao… – najzad je digao glavu Tomi.
-O jesi jesi… Sada znam da jesi… – uhvatila je jedan od kofera. – …već sam poručila Taxi.
-Ali šta? Kako?… – malo se sad uzjogunio Tomi. Crveno uvo je počelo da mu bridi.
-Ne voliš me Tomi. Ne voliš… ja za tebe nisam ni izbledela fantazija. – rekla je tužno, ali odlučno.
Tomi je spustio glavu, a onda jedva prozborio:
-Ali… ali… nikada te nisam ni voleo. – pogledi su im se susreli. – … Zašto… zašto sad…
Nastupio je onaj čuveni momenat koji traje 1000 godina u našim glavama, a u realnosti jedva sekundu…
-Zato što sam bila ubeđena da nikada nikoga nisi ni voleo… – rekla je ona. – … niti da je ikada iko tebe voleo… Mislila sam “takav je, možda to i nije loše – nesposoban za ljubav”…
-I? Šta se sad promenilo? – pitao je ne protiveći se nimalo onome što je ona upravo rekla.
Bacila je pred njega neko pismo.
-Ti? Ti si… oduvek si bio laž… sve je bila laž… – nepovezano je izgovarala.
-Ali…
-Voleo si. – prekinula ga je. – I bio si voljen… I još uvek si voljen… – blago se cinično nasmejala. – … I verovatno još uvek voliš… ali ne mene.
Ćutao je, nesiguran šta da odgovori. Ona je opet zgrabila to pismo.
-I ko još piše pisma?! – viknula je. – Koja budala u 21. veku piše pisma?
On je i dalje ćutao i stavio ruku na glavu.
-Govori ko! Nije se potpisala kurvetina! Reci koja je to? – vikala je bacivši pismo opet.
-Izvini… – vrlo tiho i drhtavo rekao je Toni. – … Upravo sam doživeo moždani udar.
-Moždani udar?! – izbečila se ona. – Ali ništa se nije desilo… Ti i dalje sediš… govoriš… ne razumem…
-Bio je to najtiši moždani udar u istoriji… – rekao je Tomi, ne dižući glas.
-Ti si jedan običan kreten! – odbrusila je, pokupila kofere i izletela na ulicu.
Tomi je gledao u nju dok je ulazila u Taxi, a onda vrlo polako uzeo pismo i otvorio ga. Pročitao je ručno pisani tekst.
“Uvek sam te volela… I još uvek te volim… Pobegla sam od tvoje ljubavi, od nas… bila sam kukavica… ali želim da znaš… svaki san je potpun… samo ako si ti deo njega… Izvini što ovako ometam tvoj život… ali nikada sebi ne bih oprostila da ti nisam rekla… u srcu zauvek…”
Nije bilo potpisa.
Nasuo je viski. Iskapio ga. Nasuo još jedan. Zatim je prevrtao pismo i kovertu sa svih strana. Potpisa nije bilo. Pogledao je pečat i markicu. Markica je bila Unicef, a pečat toliko bled da se baš ništa nije moglo protumačiti. Hm… Nije bilo ni podataka pošiljaoca. Papir je bio svetlo ljubičaste boje. Pomirisao ga je. Lavanda…
-Ovo je Dženi! – vikuo je. – Da, da… ovo je Dženi…
Vrteo je i mirisao pismo, nasmejan. Onda je zastao.
-Ma ne. Ovo je Hana… hahaha… jeste Hana… definitivno…
Ustao je sa stolice i počeo da skače kao malo dete, uzdignutih ruku.
-Znao sam, znao sam… – vikao je. – … slomila se… nakon 20 godina, ali ipak… hahaha… znao sam, video sam… i evo…
Onda se u trenutku ukipio. Izraz lica mu se potpuno uozbiljio.
-Sofija. – spustio je glavu i stavio ruku na čelo. – Moja mala tužna Sofija. – seo je i popio malo viskija. – … Da je samo imala snage…
Naglo je podigao glavu…
-A Danijela… mogla bi i ona… ma ne, ma ne… Definitivno – Meri… ili Krisi… eventualno Verona…
Nekoliko sekundi je sedeo nasmejan bez ikakvog pokreta. Zavrteo je čašu i konstatovao.
-Zar je i važno? – raširio je ruke. – Neko me voli! Posle toliko vremena… emocije nisu mogle da se obuzdaju… Neko… Dženi, Krisi, Sofija ili Verona… – opet je ustao, dohvatio čašu. – … A mislio sam da nikada to neću osetiti… – I iskapio je viski.
Začulo se zvono na vratima. Odmah i drugi put. Spustio je čašu i otišao do vrata. Otvorio ih je. Pred njim je stajao čovek od 30-ak godina, prijatnog izgleda i veoma uredan.
-Dobar dan poštovani komšija. – rekao je uz široki osmeh.
-O. Ćao Brendone. – uzvratio je Tomi.
-Zovem se Redži, ali nema veze. – rekao je mladić uz usiljeni osmeh.
-Izvini… uvek mešam… slično je… – Toni je prošao prstima kroz masnu kosu, a onda je stavio na Redžijevo rame. – Kaži. Kako mogu da ti pomognem?
-Paaa… posredi je jedna zabuna. Moja prijateljica koja se trenutno nalazi u Siera Leone-u…
-Da?
-Pa vidite… Ona je poslala jedno pismo. Nije imala mogućnost interneta tamo gde se nalazi i ovo je bio jedini način da mi se javi… Znate, ona radi kao…
-Dobro, dobro… skrati. I? – nestrpljivo ga je prekinuo Toni.
-Pa danas je uspela da mi pošalje poruku preko facebook-a…
-I?I?
-Samo mi je napisala da je u pismu rekla sve što želi da mi kaže… ali da je tek kasnije shvatila da je upisala adresu – ulica Lipa 56, umesto – ulica Lipa 65…
Toni nije ništa više pitao ni govorio, samo je gledao u Redžija sve intezivnije. Redži je pomalo smušeno nastavio.
-A to je vaša adresa – ulica Lipa 56… Znate! Pa sam pretpostavljao da je pismo stiglo kod …
-Nikakvo pismo nije stiglo kod mene Brendone. – iz cuga je odgovorio Toni.
Ovaj je naglo promenio izraz lica.
-Zar?… Mislio sam…
-Ne. Nikakvu poštu nisam dobijao danima, pravo da ti kažem. – potvrdio je Toni.
-Ali zar nije baš jutros poštar kod vas…
Toni je zalupio vrata i viknuo.
-Žao mi je Brendone, verovatno je kod nekog drugog završilo. Proveri ostale u komšiliku.
“Brendon” je stajao ispred vrata pokislo i zbunjeno. Pogledao je krajičkom oka kroz prozor. Video je Tonija kako sipa viski i miriše neki papir…
-Možda još nije stiglo! – viknuo je Redži. – Da možda još nije stiglo… – ponovio je tiho i otišao.
Toni je sedeo za šankom vrteći jednom rukom pismo, a drugom čašu sa viskijem. Bio je nasmejan i stalno je ponavljao:
-Ah Dženi… najzad… da si smela samo…
Onda bi opet pomirisao papir.
-Krisi… moja jedina Krisi… ispinjavaš mi prazninu iz daljine… čuvaš me… osetio sam.
Kiša je počela da udara o prozor.
-Verona… nikada te neću zaboraviti moja Verona… zbog tebe sada… mogao bih kišu da pijem… kada bi pala… – podigao je glavu i pogledao kroz prozor. – … a i pala je…
Tonijeva glava je uz sretni osmeh klonula.
Dženi, Sofija, Krisi i Verona su otvorile kišobran.
Hana i Danijela su spustile roletne, a Meri se sklonila ispod obližnjeg drveta.

Ku (23.06.2019.)najtisi mozdani udar u istoriji

2 Comments Add yours

  1. Bratislav says:

    Bravo Bojane, tvoje priče me uvek raduju😀

    Liked by 1 person

    1. Hvala Bratislave . Bas mi je drago zbog toga😊

      Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s