Oprostite, našli smo vam zamenu

Gladio je kravatu sa dva prsta i gledao u neku tačku na zidu bez slika. Izgledao je kao tipičan japi-menadžer. Zalizan, svaka dlaka na svome mestu, negovano i nežno lice, blago roze košulja sa uskom, dugom, plavom kravatom i odelo Armanija ili Đovanija ili Beloruskonija… opran, namirisan i… žedan krvi…

Naglo je okrenuo glavu, pogledao me i široko se nasmejao:

-I Kobi? Pa kako si ti meni, šta ima novo? Nismo se dugo videli…

-Videli smo se pre 2 dana. – prekinuo sam ga.

-Zar? – začudio se i popio malo vode.

-Da. – odgovorio sam.

-Zanimljivo, vrlo interesantno… – navalio se na naslon i opet počeo da gladi kravatu. – … Nego nije to ni važno, već…

-A inače dobro sam, a novo je da pišem novi roman. – opet sam ga prekinuo.

Pogledao me je začuđeno.

-Molim?

-Pa pitao si me kako sam i šta ima novo… – rekao sam mu.

-Aaaaa… da da da… Bravo, bravo… Baš fino… – opet se iskezio i raširio malo ruke… – … E pa onda imam odličnu vest za tebe.

-Stvarno? – malo sam se nagnuo napred.

-Da! – pljesnuo je rukama. – Da… sada ćeš najzad imati dosta vremena za pisanje romana… Haha… eto kako se fino složilo…

-Ha… – krenuo sam da se smejem, ali sam zastao. – … Kako to misliš? Zašto ću imati dosta vremena? – moj ton se od prve do druge rečenice strahovito promenio.

-Paaa… – a onda je vrlo brzo izgovorio. – … uprava je donela odluku da ti se zahvali na dosadašnjoj saradnji i poželi ti sve najbolje u budućim…

-Daješ mi otkaz?! – pitao sam šokiran, ali i potpuno miran.

-Znaš… – spustio je ton i prekrstio prste. – … našli smo ti zamenu. Efikasnu, a mnooooogo jeftiniju. – prekrstio je ruke iza glave i istegnuo se. – Iiiiiii… znaš kako je… Zakon tržišta…

-Jeftiniju? Pa vi mene plaćate bedno. – rekao sam skoro uz smešak.

-To je istina! – odmah je potvrdio. – Istina, istina, to priznajem… Ali ovaj radi – džabe… – namignuo mi je. – … To je jeftinije… Haha…

-Jao neki volonter haha… – sada sam se već nasmejao. – … pa znaš da oni…

-Ne, ne… nije volonter. – prekinuo me.

-Nije? Nego ko je? – upitao sam radoznalo. – Ko radi džabe?

Ćutao je nekoliko sekundi, gledao u istu onu nedefinisanu tačku na zidu, a onda mirno rekao:

-Robot.

-???

-Da… robot. – ponovio je.

-Ali ja sam pisac. Pišem kolumne za tvoje bedne novine. – zavapio sam. – Kako može robot da zameni pisca? Kako, kako? Ajde reci mi – kako??!!

-Lako. – mirno je odgovorio. – Kao i u svim poslovima. Roboti menjaju ljude, jeftiniji su i efikasniji… Naravno da mogu da zamene i pisce i novinare… Zašto da ne? I to je samo posao kao i svaki drugi… I na kraju krajeva, ionako stalno pišete jedno te isto… – klimnuo mi je glavom. – … Pa je l` nije tako?

Gledao sam u njega i dalje sa pomešanim emocijama. Osećao sam kako se sva ta staklena, špicasta i hladna kancelarija lagano vrti oko mene…

-Ali… – prozborio sam jedva. – … ali kako robot može da komentariše tekuće i prošle događaje, kako da zauzme stav… a emocija… a čitaoci…

Japi me je prekinuo pokazujući prstima da ućutim.

-Hm… – uvredljivo se nasmešio. – … Čitaoci kažeš? A ko su čitaoci?

-Paaa… svi oni… – oklevao sam.

-Roboti! – odgovorio je on umesto mene. – Roboti nego ko. Kupuju, probaju, bacaju, čitaju, bacaju, troše, bacaju… Ljudi su roboti, čitaoci su roboti! Zar nisi to shvatio već do sada Kobi?! – viknuo je.

Nisam ništa odgovorio, gledao sam ga bez treptaja pun mržnje i prezira, a ipak pomiren sa neminovnošću činjenica.

-A emocija, komentari, analize… HA!… Stav!  – malo je pljucnuo tačno na moju ruku. Obrisao sam je o košulju… vrlo primetno i sa gađenjem. – … Bitan je samo dobar naslov. – nastavio je. – Znaš li da 90% čitalaca (tj. Robota) čita samo naslov? Da li ti je poznat taj podatak? – nije me pustio da odgovorim. – Nije, naravno. Ali Kobi…  – ustao je i pružio mi ruku. – … meni si uvek bio simpatičan i zanimljiv. Dobar posao si ovde uradio, treba da budeš ponosan…

Njegova ruka je stajala u vazduhu, a on nije osećao nikakvu neprijatnost, samo je kao “robot” ponavljao menadžerske fraze. Sedeo sam i gledao u tu ruku kao hipnotisan… Najzad sam nekako ustao, napravio malu pauzu, a onda mu pružio ruku.

-I ti. – rekao sam mu prezrivo. – Treba da budeš ponosan jer sam pisao za tebe.

-I jesam, i jesam. – odmah je odgovorio, a onda mi drugom rukom dodao neku vizit karticu. Na njoj je bio samo broj telefona. – Za posao… Njima se javi i reci samo da sam te ja uputio. Treba im dobar pisac. – namignuo mi je.

Za trenutak sam se premišljao da li da uzmem vizit kartu, a onda sam je naglo zgrabio i izleteo iz kancelarije. Čuo sam ga kako izgovara nešto tipa da je to samo posao i da ostajemo prijatelji! Ha! Ostajemo prijatelji? Kada smo mi to uopšte bili prijatelji zalizani drkadžijo?

Uleteo sam u lift i spustio se dole. Izašao sam napolje i seo na obližnju klupu. Uzdahnuo sam  i pogledao prema Suncu koje je tuklo tačno u moje teme. Nisam hteo da se premeštam. Ostao sam tu da sedim. Gunđao sam u sebi nekoliko minuta, zapalio cigaretu i izvadio telefon. Okrenuo sam broj i:

-Eeee ćao Hari. Kobi ovde. – rekao sam u pokušaju da budem dobro raspoložen.

-Kobi! Kobi Nuper?!

-Da… Ja sam Hari…

-Paaa Kobi druže stari gde si ti? Sigurno zoveš da idemo na ono dogovoreno piće haha, druže moj. Samo vidi, ja sam ti celog meseca zauzet… pa bi eventualno mogli… – i Hari je bio tipičan japi. Sa gomilom fraza, kvazi-prijateljskim stavom i jezičinom koja se ne zaustavlja. Samo u drugoj firmi.

-Ne Hari… Čekaj sekund… – jedva sam uspeo da ga prekinem. – … Ne zovem zato Hari… Mislim, ok i to za piće… Nego nešto drugo sam hteo da pitam… – počeo sam da vrdam.

-Da Kobi druže moj… Reci…

-Paaa… bio si mi jednom prilikom ponudio posao u vašim novinama… – krenuo sam, ali me on odmah prekinuo.

-Aaaaa da… Jesam, jesam… To si trebao prihvatiti, bila je to sjajna prilika… – usput je primetio.

-Da… jeste… – opet sam zaplitao. – …nego… ovaj… važi li ta ponuda i dalje?

Odmah je odgovorio, kao da je znao i jedva čekao da ga pitam:

-Aaaa ne, ne, ne… dragi Kobi. Više ne važi…

-Stvarno? – sad sam bio sigurniji i odsečniji.

-Da. Više ne uzimamo pisce, znaš? Sada …

-Imate robote. – dovršio sam njegovu rečenicu.

-Hahaha… skoro… Ne baš robote… – počeo je da objašnjava. – … To je više jedan softver koji…

-Važi, ćao, čujemo se… – kao u begu sam ga prekinuo. – … Moramo jednom da odemo na to piće…

-Kobi druže jav… tutututut…

Prekinuo sam vezu.

Sunce je tako jako udaralo u moju glavu i oči, da sam na nekoliko sekundi potpuno oslepeo. Kada mi se vid povratio, jednim potezom rukava sam skinuo znoj sa čela, ustao i odlučno krenuo. Brzo sam hodao u jakni i debelil cipelama, potpuno pogrešno obučen za ove sunčane vremenske uslove, dvoumio se da li da uđem u tramvaj ili nastavim peške. U tom dvoumljenju… nastavio sam peške…

Nakon 20-ak minuta brzog hoda stigao sam do “Propast”-i, bara u koji su dolazili pisci sa televizije. Ušao sam unutra, i kroz dim cigareta i alkoholnih isparenja probio se do stola u samome ćošku… Znao sam gde treba da idem… Za njim je sedeo stariji čovek bele kose, bele brade, sa sitnim borama i potpuno neuglađen. Uz to i pripit. Podigao je glavu mrzovoljno, a onda se nakezio:

-Kobi dečko… Pa gde si ti? Nisam te video od… od… od onda…

-Evo me Džone… evo me… – seo sam za njegov sto. Bio je to Džon Vrajt, legenda pisanja na televiziji.

-Mala! Još jedan viski… dupli… Dva! Daj dva… dupla… – viknuo je odmah, zagrlio me, a onda i žvalavo poljubio u obraz. – …Tako mi je drago da te vidim Kobi…

-I meni Džone, i meni… – odgovorio sam spustivši glavu.

-Pa šta ima novo? Gde si? Šta si? – upitao je i dalje držeći ruku na mom ramenu.

-Imam problem Džone. – odmah sam mu rekao.

-Problem? Kakav problem? – upitao je dok je matora konobarica spuštala viski na sto. Onda je malo podigao ruku. – Ček, ček… prvo da popijemo za divan susret. – podigao je čašu.

-Živeli… – rekao sam i iskapio sav viski. Napravio sam kiselu facu. – … Ih…

-Reci Kobi. Šta te muči? – spustio je praznu čašu i upitao.

-Posao. Izgubio sam posao… – malo sam se uskomešao. – … I teško da mogu da ga dobijem i u drugim novinama.

-Šta je bilo? Roboti? – odmah me je upitao.

-Da. Da, roboti, zamisli. – prekrstio sam ruke. – Možeš li to da zamisliš? Glupi roboti.

-Mogu da zamislim i da vidim. – rekao je spustivši glavu. – A ne mogu reći ni da sam previše iznenađen što se to desilo… S obzirom kako se i šta se pisalo u poslednje vreme… pljuc… – pljunuo je, mrtav-hladan, pored stola. – … Nekada se znao red, pa mi smo prvih 5 godina morali…

-Dobro, dobro Džone… – prekinuo sam njegovuo prisećanje na “bolja vremena”. – … Pusti sad to, nego… – nagnuo sam se malo prema njemu. – … ubaci me kod tebe… Na televiziju… – on se malo odmakao u nazad. – … Znaš da mogu to bez problema da radim bolje nego većina koja tamo piše…

-Više niko tamo ne piše… – odmah je odgovorio skroz ozbiljan.

-???

-Ne. Na televiziji više niko ne piše. – digao je ruku i konobarici pokazao 2 prsta, što je značilo 2 viskija.

-Roboti? I kod vas? – upitao sam u potpunom beznađu.

-Hm. Ne… – pogledao me je pravo u oči. – … Nama nisu potrebni ni roboti. Nama više niko nije potreban.

-Kako? Ne razumem…

-Nije potreban scenario za rijaliti program! – povisio je ton. – Lude kurve i propali pevači ne uče tekst… Oni ga sami stvaraju… – rukama je pokazao ogroman krug. – …Ne treba ništa… Ni tekst, ni scenografija, ni režija, ni šminka, samo 5 kurvetina i 5 kriminalaca zatvoriš u kuću na jezeru ili kuću u šumi ili kuću u predgrađu… bilo koju… zaključaš i uključiš kamere… – i dalje me je smrtno ozbiljno gledao i vrlo polako zaključio. – … Eto to je sadašnjost… a i budućnost televizije… – najzad se naslonio na svoju stolicu dok je matora konobarica spuštala dva nova viskija… dupla… – … Nisu im potrebni pisci… Nismo im potrebni ja i ti… – nazdravio je i odmah sasuo sav viski u grlo. – … Mene još drže jer znaju da ću uskoro da umrem… hehehe… inače bih i  ja sad… – pokazao je prstom prema meni. – …kao i ti…

Ništa nisam odgovorio. I dalje te dupleks emocije – šok i potpuna ravnodušnost u isto vreme. Nagnuo sam viski, iskapio ga… zastao mi je u grlu… počeo sam da kašljem… Džon je skočio i stao da me udara šakom po leđima… Nekako sam došao do daha…

-Jesi li dobro jebo te? – upitao me je.

-Dob… do… dobro… – odgovarao sam bez glasa i bez daha i u isto vreme ustajao sa stolice. – … Dobro sam. I ovaj viski… I on je dobar. – potapšao sam Džona po ramenu. – … Idem druže moj… Pozdravljam te i vidimo se… – krenuo sam prema vratima, a onda dodao. – … Ako ne umreš… – nastavio sam skoro posrćući prema vratima. Džon je samo gledao u mene, nije ništa rekao.

Sunce je malo odmaklo, tako da napolju nije više bilo jako vruće. Odmah sam iz “Propast”-i otišao na prvu stanicu tramvaja. Stao sam pored kante za smeće i zapalio cigaretu. Razmišljao sam koga još da zovem, koga da pitam za pos… Tog trenutka zazvonio mi je telefon. Javio sam se.

-Aldi prijatelju šta ima? – odmah sam upitao.

-Ćao Kobi. Moramo da razgovaramo.

Aldi nije voleo da ćaska. Odmah je prelazio na stvar i to sam mnogo voleo kod njega. Nisam voleo to što je po svemu ostalom bio, naravno, tipičan japi-menadžer.

-Reci Aldi.

-Tvoj roman…

-Da…

-Ti ga, naravno, možeš napisati do kraja,… to ti niko ne brani… ali… Mi ga nećemo objaviti. – ove pauze je pravio ne zato što mu je bilo neprijatno i teško da mi to saopšti, već zato što je nešto piskarao. Čuo sam.

-Naravno da nećete… – odgovorio sam mrtav hladan.

-Zar?… – malo se začudio. – … Ne ljutiš se?

-Naravno da ne. Mogu čak reći da je to i potpuno očekivano. Treba, u stvari, još i da budem srećen jer mi “niko ne brani”, kako ti kažeš, da ga napišem do kraja…

-Slušaj Kobi, tendencije na tržištu su takve da… – počeo je da objašnjava.

-Na tržištu “romana” i “novela” ? – prekinuo sam ga sarkastično.

-Paaa… da, da, knjiga i izdavaštva uopšte…

-Aha… – potvrdio sam kao.

-Biću potpuno direktan.

-Molim te… budi…

-Nikoga više ne zanimaju dobra literatura i kvalitetni pisci. Ljudi čitaju kao, kao…

-Kao roboti. – nadovezao sam se.

-Upravo tako. Ne zanima ih kvalitet, samo događaj. Daj mi razvaljenu starletu ili pevačicu sponzorušu i napraviću bestseler… Daj mi Dostojevskog, I propali smo… – napravio je pauzu. – …Eto tako stvari stoje Kobi. Mislio sam da mogu da proguram ovo tvoje. Odlična je ideja i taj neobičan stil, ali uprava kaže…

-Imam ja jedan predlog za upravu.- prekinuo sam njegovo opravdavanje.

-?

-Neka angažuju robota.

-A? – upitao je.

-Neka angažuju robota da napiše roman… – malo sam se nasmejao. – … ako neko već nije.

-Kobi možda ti misliš…

-Zbogom Aldi… – hteo sam da prekinem, a onda sam još dodao. – … i imaš tako glupo ime, znaš? Kao lanac super marketa u Nemačkoj. Zoveš se kao super market… – I tada sam prekinuo.

Pih, gluplju uvredu nisam mogao da smislim. Čak me je bilo i sramota što ga nisam propisno uvredio, već ga samo uporedio sa – super marketom.

E pa dobro. Mislio sam da neću morati, ali morao sam. Izvadio sam vizit karticu koju mi je dao moj bivši šef. Utipkao sam broj i pozvao.

-Da. – kratko se javio glas sa druge strane.

-Dobar dan. Zovem vas u vezi posla. Gospodin Bafet mi je dao vaš broj. – rekao sam odmah i ne predstavivši se.

-Aaaaa… Bafet, Bafet… znam… odličan mušterija. Često dolazila kod mene.

Tada sam shvatio da je u pitanju neki stranac, Kinez, rekao bih.

-Pa… – malo sam se zbunio. – … da… rekao mi je da samo kažem da me je on preporučio…

-Odličan, odličan… – rekao je zadovoljno. – … Dođi kod mene. Odmah…

-U redu. – rekao sam, a on mi je dao adresu.

Ušao sam u sledeći tramvaj, vozio se 15 minuta, preseo u drugi, još 15 minuta i bio sam tu. Na datoj adresi. Stajao sam ispred i gledao. Restoran „Crveni zmaj“… Hmmmm… verovatno je čovek došao na ručak pa me je tu i pozvao, pomislio sam.

Ušao sam u restoran. Sve je bilo crveno crno sa, čini mi se, hiljadu lampiona i drugih papirnih ukrasa. Mnogo stolova i dosta ljudi. Osvrtao sam se oko sebe, a onda mi je prišao jedan stariji Kinez.

-Gospodin za posao? – upitao me je.

-A da… – okrenuo sam se i pružio ruku. – Ja sam, ja sam… Kobi Nuper.

I on je pružio ruku.

-Ping… – pokazao mi je na prazan sto. – … Sedite.

Seo sam i odmah upitao:

-O kakvom poslu je reč gospodine Ping?

-Meni trebala neko da piše… Svaki dan… Novo nešto svaki dan… – rekao je.

-Aha. A šta da pišem?

-Poruke. – rekao je odmah.

-Poruke?

-Da poruke. – ustao je i doneo jedan kolačić. – Za ovo. – pokazao mi je kolačić. – Poruke za kolačić sudbine. Svaka kolačić, drugi poruka… Razumeš…

Gledao sam potpuno zbunjen.

-Vi se šalite?

-Neeee, ne… Meni treba. – spustio je kolačić. – I treba mi odmah.

Nekoliko sekundi nisam znao ni šta da mislim. On je skroz ozbiljan i sa nestrpljenjem čekao moj odgovor. Tapkao sam prstima po stolu.

-U redu. – rekao sam iznenada. – Prihvatam posao. – ustao sam i pružio ruku.

-Aaaa lepa, lepa… ali samo momenat. – izvadio je papir i olovku. – … Ja verovala kada gospodin Bafet kaže da je neko dobar… ali samo malo proba. – pružio mi je papir i olovku. – … Jedna poruka… Napiši.

Uzeo sam papir i olovku i bez imalo razmišljanja napisao:

„Na putu sreće klaviri padaju na glavu“

Odmah sam mu dodao. Pročitao je, malo se komešao, a onda se iskezio. Pružio je ruku.

-Odličan. Dobio si posao.

-Hvala. Kada počinjem?

-Sutra. U 08h da si u restoran. – rekao se, okrenuo i nestao među lampionima.

Na ulici je pao prvi sumrak. Odlučio sam da idem peške do svog stana i smišljam materijal za moj novi posao.

Bilo je mirno, poluvidljivo i prijatno. Samo su povremeno klaviri padali na glavu.

 

Ku (30.05.2019.)

Robot writer at the table
the robot works on a typewriter, Robot writer writes a work of the table, robot works hard to achieve recognition

2 Comments Add yours

  1. Obozavam tvoje price 💫

    Liked by 1 person

    1. Hvala Brankice! Bas mi je drago 🙂

      Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s